Kada kažem da putujem sama, ljudi uglavnom odreaguju sa “SAMA?“. A onda uslede druga pitanja – kako se usuđujem na solo putovanje, da li se osećam nebezbedno, kako se ne smorim…kapirate već kuda to vodi.
Ako ste i vi jedna od tih osoba, onda je ovaj post posvećen vama – da vam pokažem da žensko solo putovanje ne mora da bude zastrašujuće. Naprotiv, može biti uzbudljivo, osnažujuće i često mnogo zanimljivije nego putovanje u društvu.
Ali hajde da krenemo ispočetka.
Kako sam se uopšte odlučila da putujem sama po svetu?
Kako su mi sloboda i nezavisnost od drugih ljudi veoma važni, tokom života sam naučila da ne moram da čekam da se poklope kockice kako bi se nešto desilo. Sigurno ste imali situacije kada sa prijateljima nikako ne možete da se dogovorite, čak ni za odlazak na kafu, a kamoli za putovanje.
Pronađete super zanimljivu destinaciju, cene karata su nikad povoljnije, odmah predložite prijateljima da idete – a onda usledi hladan tuš. Jedan baš tada ne može da uzme odmor, drugi ima neke neodložne obaveze, treći nije u najboljoj finansijskoj situaciji, četvrti i nije baš nešto zainteresovan za tu destinaciju…i tako odlučite da ni vi nećete ići.
Kako su se ovakve situacije često ponavljale, nije mi preostalo ništa drugo nego da prelomim – pa dobro, idem sama.
PUTOVANJE PREKO AGENCIJE
Prvi izlazak iz zone komfora bio je delimično samostalan – putovanje sa agencijom, ali bez društva. Kako sam rešila da ne želim da propuštam prilike za dobra putovanja, prijavila sam se za ni manje, ni više – Meksiko. Meksiko je oduvek bio moja velika želja, pa je ovo nekako bio sasvim logičan izbor.
Ovaj model je odličan za svakoga ko želi da putuje, ali mu je potrebno malo sigurnosti. Ideš sam, ali sa grupom – što je idealno za prve solo avanture, posebno za žene koje žele da testiraju kako izgleda putovanje bez pratnje.
Kroz ovakva putovanja sa agencijom, upoznala sam sjajne ljude. Nakon Meksika, usledio je Zanzibar – jedno od najboljih putovanja i iskustava, iako nas je bilo preko 50 u grupi.
Kako je sad ovaj vid putovanja uzeo maha, a prijatelji i dalje ne mogu da se dogovore gde hoće, gde neće, kad mogu, kad ne mogu, sledeće godine sam se opredelila za Jordan.
Jordan je ujedno bilo i moje poslednje putovanje preko agencije, jer sam nakon toga odlučila da se upustim u malo drugačiji vid putovanja – potpuno samostalno.
PRVO PRAVO SOLO PUTOVANJE
Iako sam u međuvremenu putovala sa prijateljima, kopkalo me je da vidim kako izgleda ići potpuno sama u nepoznatu zemlju.
Naravno da to nije odmah bila neka zemlja na suprotnom kraju sveta, već zemlje Evrope. Prva zemlja u koju sam otišla potpuno sama bio je Portugal. Putovala sam preko Milana zbog jeftinijih karata – jer kao što svaki iskusan putnik zna, budžet često diktira rutu.
S obzirom da uvek putujem “on a budget”, bitno mi je da pronađem najjeftinije moguće karte. U ovom slučaju to je bila relacija Niš-Milano, Milano-Porto (znam, neko bi rekao da je previše naporno, ali isplati se).
Moram da priznam da mi u početku i nije bilo baš svejedno. Okej, sad sam prepuštena sama sebi. Moram o svemu da vodim računa, da se snalazim kako znam i umem, da isplaniram sve unapred…uh, zvuči komplikovano. A onda putovanje krene, i odvija se lagano, samo od sebe.
Da je dosadno biti sama sve vreme?
Ne, jer uglavnom boravim u hostelima, samim tim eto odlične prilike za upoznavanje ljudi. Pored toga tu je i Couchsurfing, preko kog ne samo da možete pronaći smeštaj, već možete sa nekim otići na kafu, ili obilaziti grad.
Zaključak do kog sam došla putujući sama je taj da kada putujemo sa nekim, uglavnom nismo toliko otvoreni za upoznavanje drugih ljudi, već se držimo svoje grupe. Verujem da time mnogo propuštamo – od toga da se približimo lokalnom stanovništvu, do nekih iskustava koje možemo doživeti kroz interakciju sa njima.
Kada putujem sama, komunikacija sa drugim ljudima je presudna, i trudim se da što više doživim duh nekog mesta, a to je najbolje preko lokalnog stanovništva i njihovog načina života.
RAST I ISKUSTVO
Nakon što sam videla da solo putovanje nije neki bauk, usledila je dinamična solo avantura po Španiji: Valensija – Alikante – Kalpe – Valensija. Kombinacija autobusa, vozova, blablacar-a, vožnje biciklom – sve što jedno aktivno solo putovanje čini nezaboravnim.
Sva ova dešavanja su u meni otvorila jedan novi nivo slobode i mogućnosti koje nisam mogla ni da zamislim. A onda se javi ono očekivano “A da idem sad negde van Evrope?”. E, to van Evrope je došlo potpuno iz drugog razloga i ne iz želje da idem sama, već sam manje-više bila prinuđena.
Kada sam odlučila da trčim ultra maraton u Americi, znala sam da me čeka najzahtevnije putovanje do sada. Trka je se održavala u pustinji Kolorada, što je samim tim povlačilo da nema šanse da će iko ići sa mnom (što zbog trke koja je u sred ničega, što zbog vize za Ameriku). Okej, mogu ja to.
Solo putovanje po Americi
Ovo je bilo jedno od “najteže za organizovati” tipova putovanja, ali sam takođe i najponosnija kako sam sve to izvela. Letela sam od Beograda do Njujorka, a s obzirom da je trka bila u Koloradu, bilo je pitanje kako doći do tamo.
Delovalo mi je da je odlazak u Denver najbolja opcija, a zatim vožnja busom od 7-8 sati do mesta u kome se održava trka. Ako nemate predstavu kolika je Amerika zapravo – verujte, OGROMNA je. Svaka vožnja do iole većeg grada iziskuje minimum 5 sati.
Naravno da sam htela da vidim sve što mogu za te dve nedelje. Relacija Grand Junction-Las Vegas je bila najkritičnija, jer ne postoji direktna konekcija. Tako sam izbunarila da postoji voz koji ide od GJ do malog mesta u Nevadi – Green River.
To mesto izgleda kao ona napuštena i davno zaboravljena mesta iz filmova, gde samo možete videti kotur sena koji nosi vetar. Da, tu sam izašla iz voza. Imala sam samo sat vremena do polaska autobusa koji ide za Las Vegas, tako da sam se nadala da njihovi vozovi nisu ni malo slični našim (srećom nisu, i stigla sam na vreme).
Vožnja je trajala 7 sati, naravno, i to je bio jedini momenat da sam se osetila nebezbedno. Bila je noćna vožnja, autobus je bio prepun nekih sumnjivih likova, a kako mi se spavalo, ranac sam sve vreme držala sa obe ruke. Čitava večnost kasnije – Hello Vegas!
Nakon dve noći u Vegasu, selim se za Los Anđeles, i posle nekoliko dana se vraćam za Njujork (avionom, ne autobusom!).
Besplatan smeštaj tokom dve nedelje
Kako je ovo bio moje prvo solo putovanje van Evrope, odlučila sam da za ceo put koristim Couchsurfing za smeštaj. Em što ću uštedeti novac, em ću upoznati ljude (Amerikanci su inače jako druželjubivi i fini, i vole da ulaze u komunikaciju).
Ovo se ispostavilo kao odličan izbor, jer je svaki host bio na nestvarno dobroj lokaciji u gradu. U Denveru sam imala teretanu na poslednjem spratu zgrade, u Las Vegasu bazen na krovu i pogled na glavnu ulicu, a u Los Anđelesu sam spavala ni manje ni više, nego na Beverly Hills-u. Jedini smeštaj koji sam rezervisala preko Airbnb-a je bio u Grand Junction-u jer tamo niko ne koristi CS.
Organizovanje svega ovoga i samo putovanje po Americi dve nedelje mi je donelo toliko samopouzdanja i uverilo u to da je sve vrlo jednostavno i moguće. Ne moram da plaćam agencije da to urade umesto mene, ne moram da čekam grupu ljudi da se poklopimo i putujemo zajedno. Jednostavno, može to i solo.
Solo putovanje po Aziji
Tada sam rekla sebi – “Ako sam mogla da putujem sama po Americi, mogu bilo gde!”, i ubrzo nakon toga usledilo je novo solo putovanje – Vijetnam i Kambodža na 3 nedelje. Ovo putovanje je bilo verovatno i najbolje do sada.
Krenulo je tako što sam odmah po dolasku u Hanoj morala da bežim od najvećeg tajfuna u poslednjih 10 godina, što mi je pomerilo čitav plan putovanja. A s druge strane, to me je nateralo da budem fleksibilna i da ostatak putovanja provedem bez ikakvog plana – menjajući odluke iz dana u dan.
Nakon 3 nedelje, vratila sam se kao druga osoba – spremna na sve. Prepuna iskustava i utisaka, i svesna koliko samostalna mogu da budem i koliko brzo i pribrano mogu da reagujem u najtežim situacijama.
Šta su mi donela solo putovanja?
Solo putovanja su mi pokazala koliko sam zapravo spremna da svoju avanturističku stranu podignem na viši nivo. Na grupnim putovanjima se uglavnom ograničim na plan i program i propustim priliku da uradim nešto ludo i autentično.
Kada putujem sama, mogu da menjam planove, obilazim gradove biciklom, trčim ultra maratone, upoznajem različite ljude, isprobavam nove stvari, i ono najvažnije – doživim zemlju na potpuno drugačiji način.
U početku, solo putovanja znaju da deluju komplikovano i pomalo zastrašujuće, ali upravo ta putovanja često postanu najbolje životne odluke i iskustva koja nosimo sa sobom zauvek.
